Proba

Artikulacija podrazumeva pravilno obrazovanje i izgovaranje glasova, prema standardima određenog jezika. Najvažniju ulogu u artikulaciji imaju govorni organi, odnosno pokreti govornih organa koji usmeravaju vazdušnu struju i na taj način obrazuju glasove.

Poremećaj izgovora glasova  označava nepravilan izgovor ili nemogućnost izgovora glasova po standardima nekog jezika, na određenom uzrastu deteta. Razvoj glasova ima svoje norme, odnosno na određenom uzrastu očekujemo da dete ima neke od glasova. Ukoliko dete ne izgovara pravilno neki glas koji se očekuje na tom uzrastu onda govorimo o poremećaju. Na uzrastu od pet i po godina dete treba pravilno da izgovara sve glasove jezika.

Dobra dijagostika ja prvi korak ka uspešnom logopedskom tretmanu. Nakon dijagnostičke obrade i dobijenih rezultata, pravi se odgovarajući terapijski program. Tretman poremećaja izgovora glasove je kompleksan i s obzirom na to da je multidisplicinarnog karaktera ponekad se sprovodi u saradnji sa drugim stručnjacima ( ORL specijalista, ortodont, hirurug, neurolog… )

Poremećaj glasa se manifestuje  glasom manjeg  kvaliteta, neujednačene visine, inteziteta, tona i drugih osobina glasa (dysphonia) ili potpunim gubitkom glasa (aphonia). Kod ovakvih stanja produkcija glasa od govornika zahteva više napora. Vokalni zamor nastaje kada su vokalni zahtevi veći nego što je sposobnost pojedinca da ispuni te zahteve. Najčešći poremećaji glasa su promuklost ili disfonije. Javljaju se kod dece i odraslih.

Uzroci poremećaja glasa su mnogobroji. Mogu biti organskog i funkcionalnog porekla i ponekada je teško utvrditi koliko ova dva faktora utiču jedan na drugi. Kao najčešći uzroci poremećaja glasa navode se : kongentalne anomalije, velofaringealna insuficijencija, zapaljenski procesi-infekcije (uvećani krajnci, zapaljenja sluzokože ždrela, nosa i sinusa), oštećenja sluha, mišićne pareze, endokrini poremećaji, alergijska oboljenja, neurološki poremećaji, vokalna zloupotreba.

Poremećaji glasa javljaju se i kod loše glasovne higijene, glasovne zloupotrebe  (hronične disfonije kod glasovnih napora), čestog kašljanja, vike, pevanja, stalnog pročišćavanja grla i neki od njih mogu da se dovedu u vezu se emocinalnim funkcionisanjem.

Prvi simptomi problema sa glasom su: bol u grlu, nadraženost grla, potreba za kašljanjem, promuklost, umor glasa ili njegov potpuni gubitak. Dužina trajanja simptoma nam govori da li je u pitanju akutna ili hronična promuklost.

Poremećaji glasa zahtevaju specijalizovan pregled ORL specijaliste, fonijatra i logopeda.

Govor i jezik kod dece se može posmatrati kroz razvoj govorno-jezičkih funkcija i upotrebu govora i jezika u svakodnevnoj komunikaciji. Svi poremećaji nastali pre nego što je neka funkcija usvojena nazivaju se „razvojni“ i označavaju oštećenje normalnih obrazaca sticanja sposobnosti od ranih stadijuma razvoja.

Disfazija se nalazi u grupi specifičnih razvojnih poremećaja govora i jezika, pre svega poremećaja ekspresivnog i receptivnog govora. Poremećaj ekspresivnog govora je specifični razvojni poremećaj u kome je sposobnost deteta da koristi ekspresivni govor znatno ispod očekivanog nivoa za njegov mentalni uzrast, dok se poremećaj receptivnog govora odnosi na sposobnost razumevanja verbalne poruke.

Mogući uzroci koji se navode su: neurološki, genetski, kognitivni, lateralizacija hemisfera, psihogeni i emocionalni uzrosi, motorni poremećaji, uticaj sredine.

Jezički deficiti su ispoljeni na nivou produkcije i razumevanja, a ogledaju se kroz:

• fonološke i artikulacione teškoće
• morfološke i gramatičke teškoće
• nezrele sintaksičke konstrukcije
• nerazvijenu semantiku i strukturu reči
• pragmatsku nezrelost
• nezreo fonemski sluh u odnosu na uzrast
• nemogućnost razumevanja složenih verbalnih naloga.

Afazija je gubitak ili poremećaj jezičke  komunikacije, koji je uzrokovan lezijom mozga različite etiologije. Problemi se mogu ispoljiti na planu verbalne produkcije ali i u domenu razumevanja govorne poruke.  Kao najčešći uzroci nastanka afazija navode se cerebrovaskularna oboljenja i poremećaji.

Dijagnostika i tretman afazija je multidisciplinarni proces u kom učestvuju neurolozi, psihijatri, logopedi, fizijatri, psiholozi i mnogi drugi stručnjaci u cilju postavljanja precizne dijagnoze i na osnovu toga kreiranja adekvatnog tretmana za svakog pojedinca.

Logoped, u okviru neuropsihološkog testiranja, sprovodi procenu intelektualnog i kognitivnog funkcionisanja ispitanika. Primenom baterije testova procenjuje komunikativne sposobnosti, pažnju i koncentraciju, pamćenje, egzekutivne funkcije, vizuomotornu i konstrukcionu organizaciju i emocionalni status ispitanika.                                                                                                                  

Dizartrija predstavlja grupu motornih govornih poremećaja koji nastaju usled oštećenja centralnog ili perifernog nervnog sistema različite etiologije. Karakteriše se usporenim, slabim, nepreciznim i nekoordinisanim pokretima govorne muskulature što se i odražava na sposobnost govorne produkcije.  Kod osoba sa dizartrijom glas je monoton, promukao i postoje teškoće u kontroli i visini glasa. Značajno je to da osobe sa dizartrijom GOVORE.

U zavisnosti od lokalizacije dizartrija može da bude:

• flakcidna
• spastična
• ataksična
• hiperkinetska i
• hipokinetska
• mešovita dizartrija

Dyslexia

Disleksija je specifična smetnja u razvoju i sticanju sposobnosti čitanja i pored očuvane inteligencije, dobrog vida i sluha kao i dobrih psiho-socijalni uslova.

Disleksija predstavlja neslaganje između postojećeg nivoa čitanja u odnosu na mentalni uzrast. Da bi neko dete bilo disleksično stepen njegove inteligencije mora biti na određenom nivou za mentalni uzrast dok sposobnost čitanja mora biti ispod nivoa za uzrast i stepena inteligencije.

Dysgraphia

Disgrafija je specifična smetnja u razvoju, učenju i sticanju sposobnosti pisanja i pored postojanja normalne inteligencije, dobrog vida i sluha. Rukopis kod osoba sa disgrafjom se ne odvija u okviru jasnih grafomotornih celina. Disgrafiju čine loši oblici slova, loš grafomotorni niz koji se pojavljuje od samog početka učenja pisanja.

Dyscalculia

Razvojna diskalkulija je usporeno i otežano sticanje matematičkih znanja. Kod diskalkulije računanje je znatno ispod očekivanog nivoa za uzrast deteta, opšte intelektualne sposobnosti i školovanja. Deficit je uglavnom u oblasti računskih radnji sabiranja, oduzimanja, množenja i deljenja a manji je u oblasti apstraktnih matematičkih sposobnosti koje se primenjuju u geometriji i trigonometriji. Kod ove dece audio-perceptivne i verbalne sposobnosti su u granicama normalnog, dok postoji deficit vizuo-spacijalne i vizuo-perceptivnih sposobnosti.

Za postavljanje dijagnoze disgrafije, disleksije ili diskalkulije neophodno je detaljno testiranje baterijom testova od strane logopeda.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji mucanje je nepravilnost govornog ritma u kome osoba koja muca precizno zna šta hoće da kaže, ali u tom momentu je nesposobna da to izrazi zbog nevoljnog produženja ili ponavljanja glasa (Yaruss, Quesal, 2004).

Kliničku sliku mucanja čini:

• ponavljanje delova reči i rečenica
• produžavanje glasova, zastoj u govoru
• neadekvatne pauze, ubacivanje različitih glasova, poštapalice
• duže trajanje govora, oklevanje, zamene reči, afonični pokušaji
• strah pred govorom i govornim situacijama
• tikovi, pokreti glavom, udovima, neadekvatne fiziološke reakcije, strah, emocionalna nestabilnost
• izbegavanje vizuelnog kontakta sa sagovornikom

Mucanje se najčešće javlja u ranom uzrastu deteta, između druge i pete godine, kada ono počinje da usvaja jezik i gramatička pravila. Odnos roditelja i okoline je presudan u ovom trenutku, jer od njega zavisi da li će teškoće spontano nestati ili će se uobličiti u mucanje. Drugi kritičan period je polazak u školu, između šeste i sedme godine.

Disfagija je termin koji označava poremećaj hranjenja i gutanja. Hranjenje i gutanje može biti otežano, ali može doći i do potpune nemogućnosti gutanja čvrste hrane i/ili tečnosti. Disfagija se može javiti kako kod dece tako i kod odraslih.

Neki od simptoma disfagije mogu biti:

• osećaj bola prilikom gutanja hrane ili tečnosti
• osećaj zadržavanja hrane u grlu ili grudima
• preterana salivacija
• regurgitacija (nevoljno vraćanje želudačnog sadržaja)
• česta pojava gorušice
• nagli gubitak kilograma
• često zakašljavanje i javljanje refleksa povraćanja prilikom gutanja hrane ili tečnosti
• otežana priprema hrane u ustima pre gutanja (nedovoljno sažvakana hrana, nemogućnost prebacivanja i mešanja hrane jezikom, zadržavanje hrane u ustima nakon gutanja)

Neki od simptoma se mogu javiti povremeno i ne ometaju ishranu, ali neki simptomi  mogu biti stalno prisutni što može dovesti do gubitka težine, dehidratacije, pneumonije (infekcija pluća koja nastaje usled dospevanja pljuvačke ili hrane i tečnosti u pluća). Logoped u saradnji sa lekarom određuje uzrok nastanka i vrstu disfagije i na osnovu toga sprovodi tretman pacijenata koji imaju problema sa hranjenjem i gutanjem.

ADHD je jedan od najčešćih razvojnih poremećaja koji se uočava kod dece i adolescenata. To je poremećaj za koji su karakteristični hiperaktivnost, impulsivnost i nedostatak pažnje, što dovodi do teškoća u različitim domenima svakodnevnog života.

Deca sa ADHD-om često imaju poteškoća u nezavisnom funkcionisanju i mogu se ponašati mlađe od svojih vršnjaka. Mnoga deca koja imaju ADHD takođe mogu imati blago kašnjenje u razvoju govora i jezika, motoričkim veštinama ili društvenom razvoju. Obično imaju nisku toleranciju prema frustraciji, teško kontrolišu svoje emocije i često imaju promene raspoloženja.

Da bi se postavila pravilna dijagnoza deca bi trebalo da imaju šest ili više simptoma poremećaja, adolescenti stariji od 17 godina i odrasli trebali bi imati najmanje pet prisutnih simptoma. Simptomi moraju biti izraženiji od onoga što se smatra normalnim s obzirom na detetov uzrast i nivo razvoja. Treba utvrditi da li su neki simptomi bili prisutni i pre sedme godine i u značnoj meri narušavali funkcionisanje u različitim aspektima života deteta. U dijagnostici ADHD-a učestvuje tim stručnjaka koji čine klinički psiholog, klinički socijalni radnik, logoped, neurolog, psihijatar i pedijatar.

Pervazivni razvojni poremećaji predstavljaju grupu neuropsihijatrijskih razvojnih pormećaja. Pripadaju poremećajima ranog uzrasta. Psihopatološka ispoljavanja koja karakterišu ove poremećaje prožimaju sve sfere funkcionisanja deteta:

• razvoj recipročnih socijalnih interakcija
• razvoj verbalnih i neverbalnih sposobnosti komunikacije
• razvoj imaginativnih aktivnosti

Prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti u pervazivne razvojne poremećaje spadaju:

• dečiji autizam
• atipični autizam
• retov sindrom
• drugi dezintegrativni pormećaji detinjstva
• hiperkinetički poremećaj udružen sa mentalnom retardacijom i stereotipnim pokretima
• aspergerov sindrom
• drugi pervazivni razvojni poremaćaji
• pervazivni razvojni poremaćaj nespecifikovan

Slušno oštećenje podrazumeva trajno sniženje slušne osetljivosti na zvuk ili podrazumeva smanjenu sposobnost  percepcije zvučnih draži.

Kod nagluvosti se javljaju teškoće u razmevanju sagovornika, ali i u samostalnom učenju govora i jezika. Razlikujemo laku, srednju, tešku i vrlo tešku nagluvost.

Gluvoća je potpuni gubitak zvučne percepcije kada je kontakt sa sagovornikom putem čula sluha praktično nemoguć. Razlikujemo praktičnu gluvoću (oštećenje sluha 90db) kada i sa slušnim aparatom ne registruje govor, već samo pojedine zvukove i totalnu gluvoću gde se i pored slušnog aparata ne registruju zvukovi.

Oštećenje sluha se može dogoditi u bilo kojoj životnoj dobi i iz brojnih razloga. Ali, uopšteno, postoje tri vrste oštećenja sluha: konduktivno, senzorineuralno i mešovito.

Problemi sa sluhom kod dece se često otkrivaju kasno, što sve može da utiče da se do početka tretmana i postavljanja dijagnoze gubi dragoceno vreme. U slučajevima progresivnog gubitka sluha svaki dan je presudan. Treba iskoristiti svaki ostatak sluha za formiranje glasa, početak tretmana i stimulaciju govora.